Пораз у фудбалу не би требало да буде државни проблем. Али народ који годинама пролази кроз колективну патњу несвесно тражи макар један државни успех — нешто што би му на тренутак вратило осећај националног поноса и смисла. Због тога, свака утакмица постаје огледало државе. На терену се не игра само фудбал – тамо се огледа начин на који живимо, мислимо, уздижемо се и падамо.
Као и у свему осталом, власт је веровала да ће промена боје дреса из црвене у плаву донети бољу игру — да ће изглед заменити знање, а фасада постати еквивалент темељу.
На исти начин, саобраћајне проблеме решава префарбавањем аутобуса, а кречењем фасада прикрива питање безбедности.
Све су то покушаји обмане свести – понављање трикова који више никоме нису забавни.
И тако, у циркусу од државе, где су главне позорнице заузели кловнови, публика више не зна да ли присуствује комедији или трагедији. Али карту и даље плаћа. И то скупо. И све док будемо плаћали карту за циркус, на сцени ћемо гледати само кловнове и дресиране извођаче – не уметнике у свом послу, већ забављаче.
Не можемо се отети утиску да живимо реплику Боре Тодоровића из Кустуричиног “Undergrounda”:
„Људи, мајмун улази у ‘тенак’. Биће катастрофа.“
Само што то данас очигледно не примећује довољан број људи – или не жели да види. А када тенк опали – биће касно.
П.С. И шта сада? Само оставка селектора?
Када у земљи нема казне за одговорне за надстрешницу која је пала и убила, зашто би се позивао на одговорност селектор једне обичне фудбалске репрезентације?
Покрет грађана “Културна револуција”
No responses yet